Lju­bi­te­lji pro­ze Dra­ga­na Ve­li­ki­ća ima­li su ne­dav­no pri­li­ku da u Del­fi ka­feu u Be­o­gra­du uži­va­ju u pred­sta­vlja­nju no­vog ro­ma­na „Isled­nik” u iz­da­nju „La­gu­ne”, oba­vi­je­sti­la je Va­nja Ga­vrov­ski, pi-ar me­na­džer „La­gu­ne”.
Je­dan od naj­o­mi­lje­ni­jih, naj­či­ta­ni­jih i naj­pre­vo­đe­ni­jih do­ma­ćih pi­sa­ca sjaj­no je tu­ma­čio sop­stve­no dje­lo. Bu­du­ći da su kri­ti­ča­ri „Isled­ni­ka” ozna­či­li kao „naj­lič­ni­ji i naj­bo­lji Ve­li­ki­ćev ro­man do sa­da” pi­sac je pro­ko­men­ta­ri­sao da ocje­na „naj­lič­ni­ji” ne zna­či ne­ki kva­li­tet, jer sve što je ika­da na­pi­sao u su­šti­ni je­ste lič­no. „Isled­nik” je pri­je sve­ga ro­man, što zna­či fik­ci­ja, ali ima i auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta.
„Ako či­ta­lac to do­ži­vlja­va kao isti­nu, on­da sam uspio, jer cilj pi­sca je da bu­de uver­ljiv”, ot­krio je Ve­li­kić.
– Za­ni­mlji­vo je bi­lo sa­zna­ti da je „Isled­ni­ka” pi­sao tri go­di­ne jer u ne­kim tre­nu­ci­ma ni­je bio za­do­vo­ljan na­pi­sa­nim, osje­ćao je za­mor i ra­di­je je pre­ki­dao sa ra­dom, da bi, po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na, iš­či­ta­vao na­pi­sa­no, ne­mi­lo­srd­no sje­kao i po­no­vo na­sta­vljao. Te­o­fil Pan­čić, knji­žev­ni kri­ti­čar ko­ji je u „Vre­me­nu” na­pi­sao kri­ti­ku „Isled­ni­ka”, ka­zao je da je ova knji­ge ne­ka vr­sta na­stav­ka Ve­li­ki­će­vog dje­la „Bo­na­via” u ko­jem je pi­sao o pre­vi­še od­sut­nim oče­vi­ma i pre­vi­še pri­stu­nim maj­ka­ma – sa­op­šti­la je Ga­vrov­ska.
„Vi­di se da Ve­li­ki­ća ova te­ma­ti­ka, du­bo­ko lič­na i po­ro­dič­na, op­sje­da i to je pro­iz­ve­lo ne­ke od nje­go­vih naj­bo­ljih knji­ga ’Ru­ski pro­zor’, ’Bo­na­viu’, a sa­da ’Isled­ni­ka’”, ka­zao je Pan­čić i oci­je­nio da je „Isled­nik” na ni­vou „Bo­na­vie”, ro­ma­na ko­ji sma­tra jed­nim od naj­bo­ljih u 21. vi­je­ku.
Ve­li­kić se slo­žio sa Pan­či­će­vom ocje­nom u po­gle­du ve­ze iz­me­đu „Bo­na­vie” i „Isled­ni­ka” i ob­ja­snio da je po­sled­nje po­gla­vlje u pr­vom bi­lo is­ho­di­šte ovog dru­gog i ta­ko je na­stao ro­man o maj­ci.
„U ’Isled­ni­ku’”, kon­sta­to­vao je Pan­čić, „Ve­li­kić je naj­i­zra­zi­ti­je ogo­lio svoj stil i uči­nio knji­gu pro­hod­ni­jom za či­ta­o­ce, iako za one ko­ji su ga i ra­ni­je ra­do či­ta­li to je­ste ve­li­ki­ćev­sko dje­lo, za one ko­ji ne­ma­ju pret­hod­no is­ku­stvo bi­će pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje što ro­man do­bit­ni­ka Ni­no­ve na­gra­de ni­je te­ško ra­zu­mlji­vo šti­vo.” Pan­či­ća je im­pre­si­o­ni­ra­la vje­šti­na ko­jom se autor po­i­gra­vao sa auto­bi­o­graf­skim mo­men­ti­ma uspi­je­va­ju­ći da ni­ka­da ne skli­zne u lo­šu pu­bli­ci­sti­ku.
„Ovaj ro­man je i za me­ne no­vo is­ku­stvo”, po­vje­rio se pi­sac i po­sli­je ma­le pa­u­ze pri­znao da ne zna šta bi sa­da pi­sao jer je za­tvo­rio krug pi­sa­nja o svom dje­tinj­stvu, stra­ho­vi­ma, o mje­sti­ma ko­jih vi­še ne­ma, o od­no­si­ma unu­tar po­ro­di­ce.
Re­kao je i da već dvi­je go­di­ne raz­mi­šlja da pi­še o ku­ći u ko­joj ži­vi, ali ne o su­sje­di­ma, već o ne­vje­ro­vat­nim pe­ri­pe­ti­ja­ma, pljač­ka­ma, pro­ble­mi­ma ko­ji po­ga­đa­ju tu ku­ću. Ta­ko bi sli­je­dio mo­to da „pi­sa­nje ni­je ni­šta dru­go do de­ši­fro­va­nje zna­ko­va u tka­nju sva­ko­dne­vi­ce”.
R.K.